Лепосавић је најсевернија општина јужне покрајине Републике Србије, Косова и Метохије. Простире се на око 750 km2 површине. Ово је савремено рударско насеље на западним обронцима Копаоника настало на простору између старијих села Лепосавић, Улије и Тврђан. Лепосавић се налази на средокраћи између рударских области Копаоника и Рогозне и развило се захваљујући околним рудницима од којих се већина помиње још током XIX века. Рударство у области Лепосавића постојало је још током старог века, захваљујући коме се развило Римско градско насеље “Муниципијум дд” у близини данашње Сочанице. Иначе кроз читав период римске владавине на Косову и Метохији постојао је још само један Муниципијум (Улпијана). Развојем рударства после Другог светског рата почињу да се развијају и околна насеља али Лепосавић заостаје за Белим Брдом. Тек осавремењавањем рударства 60-тих година XX века почиње да се развија савремено насеље у које се насељавају становници околних места као и рударски стручњаци из свих крајева Србије.
ЛЕПОСАВИЋ И ОКОЛИНА У XX ВЕКУ ИЗРАДА ОДЕЋЕ
У женској народној ношњи у Лепосавићу и околини све до седамдесетих година двадесетог века сукње израђене од конопљаног/пртеног платна – врњаче, запреге, пртене, лемеске, или вунених отканих материјала – низаљке, у комбинацији са кецељама – санурама (Звечан), увијачама, или без њих, биле су основни одевни предмети. Исте сукње су ношене и у Блажеву и у Постењу. Шивене су и као плисирке, и као уске. Сукнени прслуци, грудњаци и нешто богатији и значајнији везени јелеци, јелече, такође су били важни делови женске одеће у другој половини двадесетог века. Кошуље (колир, прса, клинови, наруквица) интане, од конопљано-памучног платна, биле су важан део одеће. Украшаване су пуним везом, око рукава и напред на прсима. Прве радње за набавку куповних материјала појавиле су се у Лешку и држали су их неки Вукоје, Урош Јездић, Јевто Стојановић, Сибин Бановић. У веће набавке морало се ићи у Рашку, у срез, и у Нови Пазар, Студенички срез. Појава готове фабричке робе у радњама убрзаће и иначе релативно брзу смену традицијских одевних образаца и увођење нових детаља у одевању, па ће се тако и Видинка Кузмановић 1969. године удати у шивеној сукњи (каша, штофана, кафена) коју јој је сашила мајка и у куповном џемперу (тегет, вунени). Материјал и џемпер купљени су у Брусу. Блузу јој је такође сашила мајка од шареног памучног платна, тзв. цицовине. Имала је и белу мараму и танке чарапе. Ципеле, кожне, браон, купио јој је девер, који је био милицајац у Шапцу. Веш је био од перлона, комбинет и веш. Коса јој је била очешљана у плетенице. Потреба да се мушкарци крећу, привређују и зарађују за своју породицу условила је снажне и релативно честе промене у традиционалној мушкој ношњи на Косову и Метохији. Већинско сеоско становништво није се значајније осавремењивало у погледу одевања све до балканских ратова и ослобађања ових области од вишевековне турске власти. Изузетно тешки услови живота, готово свакодневно угрожавање живота српског, православног живља, условиће појаву означену као мимикрија у одевању. Зато се до 1912. године и носило бело сукнено одело, препознавано као одећа арбанашког мушког становништва, а од ослобођења одећа израђена од сукна мрке боје. Од двадесетих година XX века у мушкој народној ношњи код Срба уочавају се и елементи српске војничке униформе: ношење шајкаче и панталона на бриџ уместо чакшира старобалканског типа. После Другог светског рата мушку традиционалну ношњу у потпуности је заменила конфекцијска одећа.
Традиционалну мушку ношњу карактерише кошуља од конопљаног, ланеног, памучног или мелезног платна (мешано конопљано-памучно платно), равно кројена, проширена клиновима са стране, дужине до колена, са широким дугим рукавима који после Првог светског рата добијају и маншете. Преко кошуље је облачен јелек, без рукава, израђен од сукна или чохе (беле, браон или модре боје) и копоран дугих рукава и од истог материјала као јелек. Као горњи одевни предмет од сукна и са рукавима или без њих и на преклоп ношен је џамадан, дуг до појаса. У Ибарском Колашину, кириџије и имућни људи огртали су и дугу сукнену кабаницу црвене, ређе беле боје, јапунџу. Израђивале су је терзије; била је полукружног облика са капуљачом, а ивице су украшаване црним вуненим гајтанима.
Чакшире су кројене од белог, сигавог и црног сукна, по кроју су могле имати ужи или шири тур; замењене су тежином (платном од конопље) након Другог светског рата. Лети су до тела ношене гаће од конопљаног платна, уских ногавица. Чарапе су израђиване од вуне тамнијих боја и дискретне орнаментике. Преко чарапа су ношене и чарапе до коленице без стопала израђене од сукна и украшене црним вуненим гајтанима, калчине. Опанци опутњаци израђивани су од нештављене говеђе коже, а имућнији су у свечаним приликама носили и кожне ципеле, кондуре.
Уз ношњу, млади људи су често носили и ланац од ђинђува (рађен од манистре и перли разних боја), а младожења је на свадби на руку стављао и младожењски прстен. Уз накит, и оружје је било саставни део одеће – у старије време и пушка кремењача, две кубуре и јатаган, као и металне фишеклије, мазаларник и кожни појас силав.
